. tankoćutna .

zhelim.
zhelim da ti pishem.
zhelim da ti sve.
da te sve.
te.

. kako sam pokushala zamisliti da si stvaran .

nedostajesh mi tako nocima
kada se ujutru probudim svesna da te ponovo nisam sanjala
muchish me prazninom kada te nema
vuchem se danima tragajuci za tragovima
skupljam ih po prashini
verujem da bi mogli biti tvoji
skotrljash se zatim kao kap niz obraz
pa usahnesh
*
ponekad te nebom nose oblaci chudesnih oblika
daleko od mene
delici onoga shto bi nekada mogao biti
kada bih mogla da znam da jesi
chujem kako bi negde mogao da dishesh
da spushtash kapke i podizhesh
kako pogledom bi mogao da me trazhish
levom rukom moju bi pozheleo da dohvatish
kada bih mogla da te stvorim od misli
bio bi onoliko stvaran koliko nikada bio nisi
ti

. rechilishte .

. verzija 1.

neurotichno nostalgichni nonsens naoblachi naum
obichnim oblakom obmana oivichen
svesnom samoobmanom slaloma sveprisutnog stradanja
dok dremljivost dihotomnim delanjem
do dna dushe dospe
prepevajuci pustinjsku plejadu preusiljenih podviga
raskoshnim raspevavanjem relevantnih raskola
izokola izopshten izvitoperenom imaginacijom
ilumiranog imitatora

etc.

. verzija 2.

neurotichno nostalgichni nonsens obichnim oblakom obmana naoblachi naum
do dna dushe dihotomnim delanjem dospe oivichen svesnom samoobmanom stradanja
izopshten izvitoperenom imaginacijom sveprisutnog slaloma relevantnih raskola
dok dremljivost raskoshnim raspevavanjem ilumiranog imitatora
izokola prepevajuci pustinjsku plejadu preusiljenih podviga

etc.

. verzija 3.

neurotichno nostalgichni nonsens do dna dushe dospe
naoblachi naum prepevajuci pustinjsku plejadu
obichnim oblakom obmana preusiljenih podviga
oivichen raskoshnim raspevavanjem relevantnih raskola
svesnom samoobmanom slaloma izokola
sveprisutnog stradanja izopshten izvitoperenom imaginacijom
dok dremljivost dihotomnim delanjem ilumiranog imitatora
etc.

. misli su tu da mi ih chitash .

korachali smo jedno pokraj drugog

pomrachenog uma od mesechevih senki rasutih

dok savijali smo vlazhnu travu pod nama

tvoja mishica kretala se pod mojim dlanom

i moja seta neopevana

chujesh li me kako teshko dishem

ili mi se samo chini da je sinhronicitet prisutan

dok damari koraka spajaju se sa shumom noci

udisali samo oplemenjenu tamu srcima osecajuci

kako nikoga kao da nema osim nas sa nama samima


* * *


dok dishem cu se secati tvojih tihih osmeha

tvog blagog glasa koji mi uliva hrabrost i veru

da ponovo ce ljubav preplaviti tela

da ponovo ce ljubav pevati iz nas

. lutanje prvo .

kada bih kao margarita

ponela buket zhutog cveca

i izashla da bezciljno lutam

ali sa jasnom zheljom tezhnjom

da me pronadjesh prepoznash

da li bi te uzaludnost mojih koraka

privukla k meni

ili bi te usamljenost kojom odishem odbila

odnela

u nepovrat



mozhda bi pak samo moje zhuto cvece uvelo

ochajnichki se uvijajuci ka mokrim dlanovima

ka vlazhnim obrazima tragajuci za kapima

preklinjuci nebo da se otvori

kishom da nas obaspe opere

bujicom da nas odnese

u zaborav

. o bolestima .

odmalena sam bila podlozhna bolestima. raznoraznim.u najranijem detinjstvu najosetljiviji su mi bili disajni organi.malo malo pa bronhitis, upala pluca, sinusa, sa 6 godina su mi odstranili sva tri krajnika i to je bilo moje prvo bolnichko iskustvo, kojeg se dodushe kao kroz maglu secam.osim krvavog jastuka &treperave neonske svetlosti sve ostalo je poprilichno zanemarljivo..da.

kasnije je, kao adolescentu, pochela da mi se javlja glavobolja koja je znala da traje danima.imam poseban odnos sa dotichnom, koja je vrlo prevrtljiva& promenljiva, tako da sam je vec dovoljno puta obradjivala u svojim pokushajima pripovedanja, te ovaj put necu duzhiti sa opisima kao ni dozhivljajima iste.

jedna moja bolest, o kojoj imam potrebu da pishem, koju pritom uopshte ne volim ali je prihvatam kao svoju, je neka vrsta autoimune bolesti.nikada nisu otkrili zashto je tu& kako se lechi, chak je nisu ni potanko dijagnostikovali, samo su je oivichili opshtim nazivom psorijaze: dodushe nazvali su je jedna od 94 njena oblika. rekli su josh &da je kozha najneispitanija oblast u medicini, na shta ne mogu nishta drugo da uradim do da se gorko nasmejem & pripisali mi je zauvek.na nervnoj bazi. zamislite: glupog li kozhnog obolenja kada ti na svaku neurozu stres ili pad imuniteta iskoche crvene povrshi raznih velichina/ oblika po rukama *koje su iznad svega izuzetno bele* koje svrbe toliko da se deshavalo da ih ischeshem do krvi dok spavam. vremenom, nauchila sam da se kontrolishem: kada sam budna dobro se uzdrzhavam od cheshanja, ali ako se desi da se i u budnom stanju zanesem &pochnem sa cheshanjem nagrabusila sam, ruke sve vishe svrbe& sve vishe se solidarishu jedna s drugom zhestoko se drapajuci.imam neke bolnichke pesme iz te faze, kada je 'kozhno-nervna bolest' bila na vrhuncu, kada su mi ruke bile pokrivene zhivim ranama, bolelo me je chak &da ih obichnom vodom perem.bila sam ochajna, mislila sam da im se nikada nece vratiti stari izgled..tada sam dve nedelje lezhala tamo pod jakim terapijama, pa su mi je malo ublazhili, zalechili rane.&sada je tu, evo mi je na desnoj ruci, ne povlachi se sa desne shake, verujem samo zbog toga da me podseti da ce da se vrati, dodushe vrlo neprimetna& primirena ali tu je. ..na stranu to shto chesto chujem kako imam lepe ruke, a sa tom recimo jednom od 94 oblika psorijaze su josh autentichnije& zhivopisnije. dobro, dosta sada o njoj da se ona druga ne bi osetila zapostavljenom, moracu da okoncham sa ovim psihosomatskim kozhnim oboljenjem &predjem na sledecu.

druga moja boljka je osteoma *medicinski izraz* iliti benigni tumor na desnoj strani lobanje, okoshtanje koje je kao chvoruga velichine oraha & nalazi se na par cm iznad desnog uha. pojavila se pre otprilike 5 godina& jako mi je teshko da je nosim. ..nikako da se na nju naviknem, ali isto tako nikako da je se *kao shto mi je savetovano* otarasim hirurshkim zahvatom. ..razmishljam o tome s vremena na vreme, ali se plashim.ne toliko samog zahvata, koliko sebe.volim se verovatno previshe: takva kakva sam volim sebe takvu kakva sam ako me razumete, pa me uzhasava chinjenica da ce mi odstraniti deo lobanje, koju ce mi zameniti sa par cm-a plastike ili koznachega..plashim se da ce mi se kasnije deshavati da patim za samim tim odstranjenim okoshtanjem nedajbozhe, da ce me ta neminovna chinjenica da sam ga se odrekla &takvim nasilnim jezivim putem odstranila proganjati u snovima, ako ne bash u sasvim budnom stanju. .huh. ..inache, chesto sam pomishljala da se tu u tom koshchanom delu moje glave nakupio sav teret&da su tu u chvor vezani svi problemi&teshke stvari kroz koje sam prolazila.ne znam. ..poshto imam neku svoju samoterapeutsku taktiku da sve stvari koje mi se deshavaju odmah zaboravljam, u stvari nije to dobra rech, vishe bi odgovaralo ne prezhivljavam ih kako bih trebala nego se stvari dese pa ja burno ili ne odreagujem a onda sve to lepo zauvek zakopam negde daleko duboko gde nikada ne idem& vishe ne razmishljam o tome.. .pomislih da je to mozhda bash to mesto..&kada bi ga odstranili otishlo bi sve to tako chvornovato upetljano moje negde u nepovrat..ne znam.verovatno je tako.mada, nisam sigurna ni u to.ni u shta.jako sam svezana u chvor.

naposletku, pored te dve dijagnostikovane zauvek moje boljke puna sam nekakvog taloga.trebalo bi mi chishcenje sigurna sam, ali nisam sigurna da sam spremna na taj potez. plashim se kako ce se stvari razvijati ako se reshim tog sastavnog dela moga bivstvovanja, da li cu znati da nastavim tako olakshana, tako prividno ozdravljena.
razmishljala sam o tom specifichnom odnosu sa bolestima, toliko puta ali nishta drugo ne mogu da shvatim do toga da se toliko priviknem na njih& sva im se podredim predam da se chak ni ne borim protiv njihovog podlog uzurpiranja, sve dok me neko od ukucana ne opomene ili chak pod pretnjom primora da se javim lekaru& zapochnem josh jedan u nizu unapred izgubljenih ratova.. nisam sigurna da li to one vole mene ili obratno..svakako, ovim putem dolazim do zakljuchka da sam ustvari autoimuna na samu sebe iliti moja bolest sam ja.


fusnota* An osteoma (plural: "osteomata") is a new piece of bone usually growing on another piece of bone, typically the skull. It is a benign tumor.

When the bone tumor grows on other bone it is known as "homoplastic osteoma"; when it grows on other tissue it is called "heteroplastic osteoma".

. pre.posle . / nekada. nikada.

.pre. posle.

pre svakog odlaska na spavanje svoju dugu kosu rasplitala bi i pushtala je da divlja pada po golim ramenima, rasipajuci joj cvetnu prashinu po jastucima punim samo njima znanih duboko skrivanih tajni koje je samo u snovima oslobadjala, koje je danju u sebi utapala i u kojima se prepushtena gushila.opojni miris sopstvenih chezhnji nosio je duboko na drugu stranu gde su se putevi ukrshtali a ljudi sе sudbonosnim rechima razilazili ili susretali uz slatkast ukus neizvesnosti ponovnog pronalazhenja i razilazhenja.tamo ga je volela svom silinom svog nesputanog bica, usnama punim strasti shaputala je njegovo ime svakome na koga je nailazila, upornim lutanjima za njegovim mirisom tragala je neumorna, na laticama ruzha poruke mu kapljicama krvi ostavljala, njegove bele ruke na sebi snazhno je osecala, sve dok lahorom noshena natrag, budjenjem u ljubavnom zanosu prekinuta, prashinom i znojem ulepljena nije svaki prvi zrak sunca proklinjala zheljna otrovnih zanosnih snova.


posle svakog ustajanja stresla bi sve tragove u kojima bi se mogao prepoznati, vodom bi ga prala sa lica, grudi, ruku i stomaka, pustila bi ga da svakodnevno nestaje u mlazevima, noshen bujicom kojom bi ga spirala.kosu bi divlju sputala, preko svog belog uzdrhtalog tela oblachila bi svoju crnu odecu prosharanu senama proshlih dana i oblaka.ceo dan bi provodila osecajuci kako joj srce kisne, kako truli pod tim slojem vlage koja bi je celu obuzimala. svoj pogled od drugih je skrivala, svoje ruke nikome nije pruzhala, svoj glas od sebe retko kada je pushtala. telo koje je potajno zhelelo da oseti toplinu iz snova kretalo se jezivo hladno pod tim slojem vlage koju je nosilo. snenohodilo je chekajuci da nemilo sunce zadje, da noc u svojoj velichanstvenosti nastupi i da kao i svaki prethodni dan mocno jednim udarcem ugasi, pa da se ponovo oslobodi i preda da je vodi i greje ljubav koja je tada svojim toplim dahom zhivo svu prozhima.

.nekada. nikada.

nekada je posle svakog budjenja bledo lice prao hladnom vodom da bi razbistrio zamucene poglede koje je donosio sa one strane sna na ovaj svet i svaki put kada bi ih preneo otvaranjem kapaka nekakva jezovita sila bi ga obuzimala i chinila ga bespredmetno hladnim.pokushavao je na razne nachine svoje telo osloboditi iz zamki i stega tih dugachkih ruku i morskoplavih pogleda koji su ga chvrstim nevidljivim nitima povlachili natrag u beskrvnu nestvarnost a da to nije znao.njegova podvojena postojanost nanosila mu je nesnosne telesne bolove koje je postojano nosio sa sobom dok je spremao vrele napitke koji bi mu nakratko odagnali jezu shireci se kapilarno po njegovom iscrpljenom telu.njegovi dugi prsti prihvatali bi ochajnu glavu koja je padala smeshtajuci slepoochnice medju njegove ledene dlanove ispushtajuci uzdah koji je odavao dubinu njegove neizrechene sete.

nikada nije saznao njen oblik niti video njen lik prepun senovitih predela iz njegovih najlepshih snova po kojima bi nocima zamishljen shetao gledajuci oblake-ribe kako neobichno lagano prelaze preko crnog gustog nebeskog svoda udishuci miomirise belih latica prosharanih njenim mirisom.nije znao kako se samo neumoljiva plaha sudbina nasladjivala njihovim nocnim-dnevnim telima uzhivajuci u neumornoj tezhnji ka zavrshenom lutanju, ka konachnom predahu, ka prekinutom traganju koji bi se desio onog trenutka kada bi se ta dva izludjena tela prepoznala i pala jedno preko drugog ako bi im ona samo to dopustila.

. o tishini .

bilo je tiho.
kao kada sedish u tishini svoga bica koje je u savrshenom saglasju sa spoljashnjim odsustvom zvuka.
nekada ume da potraje dovoljno dugo da se zanesesh tako prepushten da te tishina u potpunosti proguta.
toliko da ti se i tihe misli o njoj polagano gasnu& nestanu.
upadnesh tako u nekakav sladunjav dremezh, tvoji udovi postaju teshki &tonesh zagledan negde ni sam ne znash gde.
tada se u tvom unutarju deshavaju sleganja nekih davno prozhivljenih emocija dok telo &dalje vodjeno uobichajenim procesima zhivi sadashnji trenutak.
u tishini.
svakako, uvek se pre ili kasnije dogodi da bivash naglo prekinut u toj kratkotrajnoj misaonoj hibernaciji
&tada se osecash pomalo razjareno, pomalo razocharano, pomalo ojadjeno.
misli &osecanja ti se brzinom svetlosti vracaju kao kada ti od stida krv jurne u obraz.
pogadjaju te svojim oshtrim ivicama neobrushenim ogoljenog, nespremnog.
ne znash kako da se borish sa trenutkom tako ranjiv *poluspavan poluprobudjen* osim da se prilagodish zvuku koji ti je poremetio bezmisaono stanje.
vratish se tako u misaoni proces obrade zvuka &shvatish da nije toliko loshe shto se oglasio, chak da ti se dopada& prijateljski mu se smeshkash.
pomislish da bi se mozhda tako zanesen magichnom tishinom koja bi potrajala duzhe opustoshio, postao joj slichan &izgubio se u sebi isto kao shto bi izgubio sebe u njoj.
pomislish na zrnce peska u pustinji, na kap vode u okeanu& na josh pokoju slikovitu frazu.
vracaju ti se asocijativne slike koje bude osecanja koje bude secanja koje bude chula koja bude mirise koji bude ukuse koji bude sokove u tebi& ti se uspravljash.
hodash tako noshen osetima ka kuhinji gde kljucha voda za kafu da je zakuvash gde machka mauche da joj dospesh mleko gde ti zvoni telefon da se javish gde dete zaplache da ga uzmesh u ruke gde se zhivot zvuchno odvija &cheka da mu se pikljuchish.
kada sve stane, kada prestane da postoji da li ce tishina ovladati nama?

. crtica .

ponekad se upitam da li je sve shto osecam tupa glavobolja i nepodnoshljiva napetost u ramenom&vratnom delu trupa.
onda se setim da postoji potreba da se taj osecaj prekine ali shvatim da nemam dovoljno jaku volju da se pokrenem &reshim se bede.
kao zakljuchak mogu izvuci samo josh jednu stvar o sebi zbog koje nisam preterano srecna& na koju nisam ponosna, ali joj se u potpunosti predajem.

.i m p l o z i j a.

preko mi je potrebno restartovanje.
ne znam kako sam doshla do ovog stupnja zasicenja ali osecam da svakog momenta mogu da explodiram. u sebe.
toliko sam se uvukla u unutrashnjost da me i najmanji pokushaj pokreta ka spolja boli.
kao shto boli &sve ono shto mi dolazi otuda .a tamo znam da nemam zashtite, osecam kao da su mi nervi ogoljeni, kao da nemam kozhu *kao da zhive rane prekrivam solju*.
toliko osetljiva da je isuvishe ochigledno kako mi se svaki pogled zabada u ochne zhivce,
kako mi se svaka rech gushi stoji kao kost u grlu, kako sam ..oslabljena.
otudjena pulsiram. isijavam dok se ne utrnem.

stvarno ne znam zashto su te chemerne stvari ponele jedna drugu
kao bujicom noshene *kao da su jedva chekale da se jedna druge prihvate*
kao odron se odvalile sa vechne planine &pokosile me.
kao da nije moglo drugachije.
kao da su istom stvari prouzrokovane.
meni nepoznatom stvari.
shto vishe naprezhem vijuge da shvate, da se sete, sve sam dalja,
neodluchnija u odluci, nepreglednija u blizini *ili daljini*.
pitam se zashto ne prestanu sada kada sam ih svesna osetima iako im ne znam materiju,
nego me &dalje povredjuju ovakvu polumrtvu.
izmrcvarenu.

zhelim da znam..
shta li se to tako iznenadno promenilo?
koje planete su zamenile mesta u mom kosmosu?koja mi se zvezda ugasila?
koje jezero se isushilo &koje su to ribe poletele ka nebu kao ptice zloslutnice?
koji vulkan je ostao bez magme?
nemam snage.

. o kortasarovim magama* .

*u nama& oko nas

znam da se u mnogima od nas negde uspavana
a negde i vishe nego budna& razigrana krije ili zhivi
jedna velichanstvena u svojoj nevelichanstvenosti maga

ona,
koja pognute glave
*da joj neshto lepo, bacheno ili izgubljeno sa plochnika ne promakne*
koja joj je vechito u oblacima,
luta po ulicama gradova-spavaonica dusha.

ona,
koja prati tudje korake-tragove ne nadajuci se previshe da ce je negde odvesti
*poshto intuitivnoshcu svojom zna da hoce*,
pronalazeci usput simbole-putokaze koje nikada ne zanemaruje,
kojima se klanja &smishlja razbrajalice
*koje joj pomazhu kada nije bash sigurna na koju stranu da krene
u danima kada nema vetra da joj putanju pokazhe*

ona,
koja pati &vishe nego shto zna,
koja voli sitnice vishe od svih velikih stvari,
koja se velichina plashi &nestvarno uzmiche od njih u svoje dlanove& dzhepove
koji su puni isharanih papirica,
izmrvljenog suvog lishca& kamenchica,
praha feniks ptica nikad istroshene ljubavi.

*pored toga shto znam da nisam urugvajka &da nikada nisam bila u parizu,
nekako sam se osecala prochitanom& napisanom,
kako posle prvog tako & posle svakog chitanja njegovih magichnih maginih shkolica*

. slabost .

bio je to naizgled obichan dan. dodushe sa naznakama necheg losheg u vazduhu,
mada ublazheno velikom kolichinom negativnih jona koji su isceljujuce delovali na nervno stanje glavnog lika ove priche,
koji se posle vishemesechne povuchenosti konachno usudio da napravi korak izvan ulaznih/izlaznih vrata njegove kuce.
prvi korak izveo ga je na prag i tog trenutka kada su mu stopala obuvena u omiljene patike dodirnule izbetoniran deo ispred ulaznih vrata,
osetio je da nema nazad.
morao je da nastavi da koracha napred.
olakshavajuca okolnost bila je ta shto sunca nije bilo ni u najmanjim naznakama, osim shto je josh uvek vladalo dnevno svetlo odredjujuci dan.
svezhina koja ga je zapljusnula na prvi mah mu je stvarala nelagodan osecaj,
sve dok nije dopustio da mu se telo oslobodi naviknutosti na sobnu temperaturu u kojoj je bezgranichno domalochas uzhivao, dok nije prepustio spoljnoj temperaturi da ovlada.
vlazhnost vazduha uvlachio mu se u oslobodjene pore i golicao mu je unutarje.
pomislio je da je sve shto je ostavio iza zatvorenih vrata neshto shto ne bi voleo izgubiti.
znao je da mu je povratak zagarantovan, sama njegova svesna odluka da se vrati nije imala prepreka za ostvarenje.
to ga je smirivalo.ali isto tako mu je unosilo i nemir.
pustio je noge da ga nose dok su mu misli neprestano smenjivale jedna drugu, povremeno se sudarajuci i rasplinjavajuci se u chestice
koje, znao je, nikud nisu mogle da odu, da nestanu kao ni on sam.
noshen sopstvenom ritmikom korachanja, sinhronizovanim koracima i mislima, podlegao je nesvesnoj putanji.
nije mu bilo bitno kuda ce ga noge odvesti, jedino do chega mu je bilo stalo je da se posle izvesnog predjenog puta i savladane sopstvene manijakalne opsednutosti, vrati svojoj radnoj sobi.
nije nishta ochekivao od tog jedva izmamljenog izlaska, do najsitnijeg ubedjenja da je sa njim sve u redu i saznanja neposebnosti/nepotrebnosti samog tog deshavanja kretanja.
bitne stvari su zaokupljale njegovo vreme, njegov analitichni mozak bio je isuvishe uposlen da bi ga troshio na nesuvislo kretanje, pomeranje bez ikakvog cilja.
nije se obazirao na saobracaj koji je tekao mimo njega, na promicanje prolaznika, na drvece i ptice, na pse lutalice, na kapi kishe koje su klizile niz njegovo lice.
nishta nije odvlachilo njegovu pazhnju.
pomalo je bio ljut na sebe shto je dozvolio takvu slabost i naglo je preusmerio svoje korachanje.
poshto se okrenuo i napravio prvi korak ka natrag, ostao je bez svesti.
pao je kao gromom pogodjeno stablo ispruzheno na cesti.
njegovi opruzheni dugachki udovi kao jalove, neprocvetale grane.

ona je tog dana kao i svakog proshlog, verovatno i svakog buduceg, zhurno izlazeci iz kuce zhudno upijala svaku vlazhnu chesticu vazduha, svom silinom joj se predavala.
volela je kada joj je telo obuzimala hladnoca, suprotno tome toplote se gnushala.
dobro je znala kuda je koraci nose i uzhivala je u disharmonichnom ritmu
njihovog odzvanjanja i njenih uskovitlanih misli.
pomislila je da je sve shto je ostavila iza zatvorenih vrata neshto shto ne bi volela izgubiti.
znala je da je povratak domu zagarantovan,
kada zavrshi svoje svakodnevne poslove to je utochishte koje je zasigurno umornu cheka .
pustila je noge da je nose dok su joj misli neprestano smenjivale jedna drugu,
povremeno se sudarajuci i rasplinjavajuci se u chestice
koje, znala je, nikud nisu mogle da odu, da nestanu kao ni ona sama.
pridavajuci pazhnju svakom procvetalom cvetu, svakoj oljushtenoj fasadi,
veshu koji se leluja na shtriku, zgazhenoj machki na putu;
upijala je svaki detalj koji joj je mozhda proshlih puta promakao, ili se nekom sudbinom tu zadesio i obradjivala njenim neanalitichkim/fantastichnim mozgom.
iako je svakodnevno prolazila istom putanjom, nikada je nije prihvatala kao dosadnu, monotonu trasu koju je bila primorana da prolazi iznova i iznova.
prijatnost kishnih kapi koje su pronalazile cilj na njenom bledom licu smatrala je darom, dok su joj se usne same pomerale i shapatom se zahvaljivale nebu na neizmernoj nesebichnosti.

bila je par koraka iza njega kada je shvatila shta se deshava i ubrzanim koracima prishla mu.
nezhno pridrzhavajuci glavu jednom strancu pitala se shta da uradi da ga vrati nazad.

*19.mart.11.*

k.

*s'ljubavlju*



danas cu mu napisati pesmu.

nije bitno shto je nece razumeti poshto nije na jeziku koji on razume.

spakovacu je sa ljubavlju svojom svom u kovertu zhutu

i sa buketom divljeg cveca ostavicu je na grobu njegovom

da je prekrije mahovina kada istrune

od proshlog buduceg vremena i kishe .


*


pokvashena slova otapaju se i kaplju

chujem ih kako crna mrmore kroz slatku vodu

noseci moje rechi na onu stranu zhivota

gde korachash nespokojan, treperav, iskrichav..

i dalje nosish svoj kaput i shtap

i dalje odzvanjash mi u mislima kada god pogledam u nebo.

*koliko li si ga puta prepeshachio do sad?*

Besmrtan.

. o rechima i cutanju .

*iliti rechi-ptice i cutnja-kavez*
u mojoj ne-cutnji iliti govoru nema promishljanja, ono je izraz moje nemogucnosti da promishljam. rechi su moj usud. cutnja je krajnje utochishte, njoj pribegavam tek onda kada rechi neizbezhno naprave haos koji mi pomrsi konce-zhivce i iscrpi do kraja  moje izgladnelo oslabljeno telo . u njoj se skrivam drhturava, groznichava, sklupchana kao dete dok chekam da me majchinskom ljubavlju oplemeni, napoji  i donese dugo trazheni  mir. tek shto malo ojacham, znam da cu po sopstvenom nahodjenju, kao i svaki put do sada posrljati, dozvoliti  da me rechi svojom lepotom ponovno zavedu, omadjijaju i nagnaju da  otvorim  vratashca na tom chelichnom cutnjom izlivenom kavezu istkanom od  zhelja i nadanja za sopstvenim mirom. za ozdravljenjem. i tako traje moje vechito iscrpljujuce  kruzhenje-lutanje. moj unutrashnji nemir u ochajnichkoj zhelji za smirajem ponovo gubi. moje ptice-rechi uvek nadju nachin da prhnu i odlete u nepovrat. sve dok ne padnem mrtva. i tada, znam da cu ih chuti *kada budem ispushtala dushu* kako neprikladno cvrkucu. muchno je to. razmetljivoshcu svojom teraju me na stid. *  *  *  *  *  *  * moja patnja ima izvorishte i ushce. na njenom se izvoru napijam, a na ushcu opijena zaspivam, dok me njen tok bezmalo ravnodushno prebacuje sa osunchane obale na kamene hladne hridine, sve u zavisnosti od toga koliko joj se prepustim.  * februar 2011.*

rechi-ptice hranim mrvicama patnje-cutnje
dok iz dana u dan postajem sve vishe svesna
svojih uzaludnih podviga
ali i dalje ih molecivo negujuci unesrecene.
*mart2011.*

. o kamenu .

*pishibajkepishibajke* chula sam glas kako mi milozvuchno shapuce.
prenuo me je iz bezglasne zachaurenosti jednog jutra koje je mirisalo na zimu.
zima je moje omiljeno doba, tada pustim telo bestezhinski da leluja obavljajuci svakodnevne zadatke.
moje telo ne voli zimu toliko koliko je volim mislima.
nikako ne mozhe da se zagreje, dok mislima prija hladnoca.
ruke poprime svu hladnocu ovog sveta & sve shto dodirnem prozhmem jezom.
toliku kolichinu hladnoce mozhe da nosi kamen.

od malena sam osecala privlachnost te hladne povrshi lepo oblikovane& obojene.
na samom pochetku moje posesivne potrage za samo mojim kamenom te spoljnje karakteristike su me privlachile.
sve dok nisam spustivshi jedan poseban na dlan osetila tu kruzhecu energiju po prvi put.
toplota moga tada josh mladog tela zagrejala je ledenu povrsh kamena
& tada osetih kako se toplote preplavljuju, pretachu, izmeshtaju mene u njega& obratno.
stapali bi se u jedno.

kada bi nastupio trenutak kada treba da se razdvojimo, osetila bih neprijatnost,
pomislih kao kada bih morala da se razdvojim od nekog dela tela, organa koji je sastavni deo mene.
nishta posle toga ne bi bilo isto.
dlan bi mi tada ostajao prazan, pust &shirio bi osecaj nelagode po ostatku tela, deo po deo bi se hladio& posipao se jezom.
ostavljala sam ih nerado, spushtala na vremenom prikupljene gomilice rasporedjene bez posebnog reda po mojoj sobi.
nekada sam stavljajuci ruke u dzhepove pronalazila po koji ostavljen da cheka na dan ponovnog dodira& stapanja.
mojoj kratkotrajnoj sreci tada nije bilo kraja.
ali isto tako &nesreci kada bi se trenutak razdvajanja priblizhio.

vremenom sam shvatila da spoljne karakteristike ne igraju toliko ulogu u tome kao shto mi se na samom pochetku chinilo.
pronalazila sam ih po obalama reka, mora, u barama, po ulicama, na dechijim igralishtima, grobljima, rasuti delici mene svuda naokolo.
svaki bi mi isprichao po prichu.
svakom od njih ostavila sam trenutak sopstvene toplote.
skupljam ih &sada mada znam da mi je telo sve hladnije.

*dobro znam da vishe ne mogu pisati bajke.
mogu se samo ponekad naterati da zapishem poneku prichu kao shto je ova*

*decembar 2010.*

. u m o r (n a) .

kako da ti kazhem da odlazim k o r a c i m at e sh k i m kao da k o r a ch a mkroz t a l a s e tamo gde me nikada nisivideo iza onestranes n a u dubinizenice u prigushenomjecaju u vlazhnomdlanu zagledanu u nebo pogledom trazheci c r n ep t i c e? kako da ti kazhem da cu se vratiti tek kada me zamislish u mislima s v o j i m v i d i sh onakvu kakvasam odshkrinutu za tvoje kasneposete *kako t i nj a m trachaksvetla iza teshkihvrata* krhku za tvoje g r u b ed o d i r e *kako bridimnapukla po spo je vi ma* tuzhnu kako sanjam rechiotkrovenja *zashto&dalje n e v i d i m ni t r a g a*? u m o r n as a m iscrpljena od lutanja od traganja za p e s m o m iz(a)s e b e.

.na prvoj strani su uvek posvete*

*dokNaPonekojUnutraNailazimoNafusnote. kada je topao dan kao danas, uzmesh knjigu koja ti prva padne pod ruku *podrazumeva se da je kolekcija knjiga u tvom vlasnishtvu ni manje ni vishe nego dobra-nikako prosechna* i tako zapochnesh kupanje u rechenicama stvorenim od talasa-rechi koje se uzburkano nizhu dok stvaraju slikovitepredele &nekontrolisaneosete po tvjoj kozhi &unutrashnjoj strani nje. uvek pokraj sebe treba imati olovku&notes da ne morash da prekidash chitanje ustajanjem. poneku rechenicu-vrtlog zapishesh da joj se nekom drugom prilikom vratish, iznenadish ako nesmotreno pomislish da je zaboravljash. juche je bilo izuzetno toplo.chitala sam "oproshtajni dar" i zapisala par rechenica-zhilicakucalica o srcu koje sam smatrala korisnim za zapamtiti. "..ubrizgan kalijum-hlorid u venu - rastvor deluje brzo, remeti tok elektrichnih impulsa neophodnih za rad miokarda. srce se na trenutak koleba, zhmirka, poput neonske lampe, zatm staje." valeri je jednom prilikom napisao "moje srce trijumfuje" i dodao je "da bi samo voleo da pronadje odgovarajuci naziv za taj strashni rezonator." *taj strashni rezonator koji treperi svemocno u svakome od nas, s vremena na vreme prevladajuci nash razum svojom iracionalnoshcu, nikada nam pritom ne dajuci objashnjenja za svoje ishitrene neobjashnjene postupke, dodala sam*  tokom zhivota sam imala dosta problema sa srchanom svojeglavoshcu *svojeglavoshcu srca*  chesto me je muchila tahikardija *aritmija?* toliko da ne mogu normalno da dishem  chak nekoliko puta nisam od silnih ubrzanih damara mogla da zaspim *bilo je glasnije od svih uspavanki-misli koje sam shaptala sebi u mraku, gnusnije od svakog alarma za budjenje*.  deshava se ponekad da se srce toliko uveca kao da otekne od siline toplih sokova koji se u njega iznenadno uliju i tada osetish kako su ti grudi suvishe uske da ga zadrzhe, suvishe slabe da ga nose u sebi, imash osecaj kao da ce explodirati od radosti zbog velichine kojom zrachi, isijava iz tebe tako uzvisheno i onda svako mozhe primetiti da imash srchani poremecaj *koji bi neki mogli nazvati zaljubljenost*. chesto ti je zbog toga neprijatno, dok ima dana kada rastesh od zadovoljstva.  dok opet neki drugi put osetish kao da se skroz sklupcha, zheli da udje samo u sebe, stegne se &primiri, pa imash osecaj kao da ti je umesto srca u grudima shaka sasushenog zrnevlja i samo prizheljkujesh-chekash da se neka gladna pticagrabljivica ustremi na njega i halapljivo ga pokljuca  do poslednje mrvice da ga vishe nema, da te ne muchi vishe svojim postojanjem.
kada posle takvih zapisanih rechi o srcu naidjesh na neki drugi text neke druge osobe koja pishe o srcu, pomislish kako je sve povezano arterijama& venama, kao da je sve jedan veliki nepresushni topli krvotok koji otiche-dotiche od-do svih strashnihrezonatora koji pumpaju u istom telu istom silinom.
* avgust 2010. *

. crtice .

utonula bih u odraz svoj kao narcis. sebe u sebi da utopim. duboko kada zaronim da pronadjem tu prokletu chezhnju za ljubavlju sopstvenom, da je dosegnem& surovo ugushim. da se u prokletstvu tom nikada vishe ne probudim.
nedokuchivost.

 *      *      *      *      *      *      *

dotakla bih kamen, pero, oblak na povrshi vode& smrvila grumen smrznute zemlje pod prstima. da osetim zhivot koji u meni sneva.
nestalnost.

*      *      *      *      *      *      *

vreme prolazi mimo mene& nesigurno me u prolazu ocheshe prashnjavim rukavom. pokushavam da se osvrnem& ugledam proshlost tamo kako me nestrpljivo cheka da je se setim. drhti nesigurna dok konachno ne odustane od mene.
nesvesnost.

  *      *      *      *      *      *      *

danima se ne pokrecem spolja.*ka unutra se ne rachuna.*
minutima merim razmake izmedju dva naleta kashlja.
pomishljam da sam se bash dobro uzhivela u ulogu hronichnog bolesnika.
nezdravost.

*      *       *      *       *       *      *

zatalasane misli sudaraju se &prelivaju.
kada bi me neko pitao o chemu mislim, rekla bih da ne znam.
nepostojanost.

*      *       *      *       *       *      *

nikada mi usamljenost nije prijala kao sada.
vishe je se ne plashim, dok me je ranije njena prisutnost chesto uznemiravala.
neminovnost.

* novembar 2010. *

. kortasarovska .

kada bih samo mogla pohvatati vas po hodnicima-gradovima
& dovesti u stan u potkrovlju koji bismo nazvali klubZmija
*kao u kortasarovimshkolicama*
smestiti vas po podu po razbacanim papirima, shminkom umrljanim jastucima,
vinom & cigaretama isharanim tepisima

raspoznavala bih vas samo po glasovima

zato shto vam se lica ne bi videla od dima & uzdahom ispunjenog vazduha

tragali bismo neumorno zajedno za rechima slojevitim ispreplitanim slovima-rukama

pospani od dzheza& kishe sa krovnih prozora

volela bih nas videti takve uljuljkane u alkoholisane suzne tonove razmrljanih samoglasnika
kako smehom teramo komshijske udarce o zidove& machije dosadno arlaukanje pred parenje

pozhelela bih da takva noc potraje

dok deca mirno spavaju po sobama koje se graniche samo sa nashim kapcima

da bestezhinski tonemo kroz pod kao u polusnu hvatamo se za nocne stochice da ne propadnemo

&prekrivamo lica shakama smejemo se& plachemo od ljubavi prema snovima-pticama nikada dosegnutim

nashim nikad istroshenim dlanovima-listovima punim urezanih tragova-zhilica simbola-puteva 

nikada rastumachenih do samoga kraja .

* jul 2010. *

. wintersong .

belina u ochima peche
*crno je vishe crno u belom*
svakim korakom dok hodam
jacham ga na sebi
ostavljam tragove
vidim vrane&ja smo samo tu
crnobeli film
uhvati me okom
odshtampaj
okachi na zid
snezhna charolija ne staje

*  *  *  *  *  *  *

nebo prosipa belo po mojoj kosi
znam da je ta slika lepa
*to nije jedini razlog zashto volim sneg*
hvatam pahulje ustima
otapam ih
ipak sam topla iznutra
krv &dalje struji telom
ne dozvoljava zimi da ovlada
zhelja da se zamrznem ne jenjava.

*januar 2010. *

. moje su pesme blog .

.sharlotsomtajms.
obojilasamnokteucrveno
damepodsetedasamodkrvi& mesa
usnovimanastala.
svismoodistogasachinjenirazlichiti.
ponekadsanjam.. .
plachem.
sharlotponekad.

*http://www.youtube.com/watch?v=C6P5NNK3vGU*

.brejkmajbodiholdmajbons.
polomitemiteloizvaditekosti.
udahnitedubokohladnocunjihovu.
osetiteunjimadubokousadjenubol.
polomitemilobanju.
poljubiteuchelo.
daprodjem.

*http://www.youtube.com/watch?v=E18beaR-odI*

* oktobar 2009. *

. bice-po-sebi .

neka pitanja zahtevaju odgovore. ruke su mi u katastrofalnom stanju. misli emocije svest takodje. shta se sa mnom deshava? da li je to nedostatak nechega?*rekla bih i chega samo da znam* u dvorishtu sam pushim mislim kashljem pishem. devojke se chuju iz komshijske kuce smeju se prichaju pevaju i opet se smeju. pevaju i neki mushkarci prekoputa u ulici. pevaju i cvrchci u mojoj neposrednoj blizini. u meni nema pesme. samo uzburkanost. bojim se da se ne izgubim u sebi. kako da se prevazidjem? kako da se praznim iskazhem? bojim se da nemam vishe rechi. u meni je voda. i vetar. konfuzna sam. plashim se praznine. nerazumevanja. sve cheshce se ne razumem*me ne razumeju* "ja sam bachen u svet. I bash zato shto sam bachen u svet,  ja sam postao zagonetka za sebe" sve cheshce osecam usamljenost. ne plashim je se. samo me boli. bojim se da nikada necu prestati da budem*rekla bih i shta i kakva samo da znam* nezadovoljna konfuzna melanholichna histerichna*kolerichna?!*sebichna etc. nema odgovora. u glavi je magla vrtoglavica. sve tezhe dishem osecam se izgubljeno. ipak dishem i ne trazhim se. zhelim da prestanem ali nemam snage. prekinuta sam. .. . * jul 2008. *

. m u t e .

 neshto se mislim
 kako bih volela da vishe nikada
 ne progovorim ni rech.
 samo da cutim.
 i pishem.
  
 mute.

 poljuljana realnost.
 slike bez hronoloshkog redosleda.
 kao slajdovi. simboli&estetika.
 vreme nesiguran pojam.
 prostor chista ogranichenost.
 kretanje bez kompasa.
 ponavljanje pokreta.
 uzaludnost.

*decembar 2007.*

. morningsong .

. b u d i m se teshka i bezsvesna

dok rasklanjam granje iz ochiju

mrsim prste kroz kosu  oslobadjam poglede

dok mi se s a n za kapke hvata

poslednjim trzajem snage izdishe

dok ga udishem uz oblak dima

vracam mu se gledajuci svoj odraz u ogledalu

i kafi koja me svojim mirisom doziva

da joj se predam u oblaku dima i slika iz sna

samo kada bi j u t r o trajalo duzhe

bilo bi lepshe buditi se .

*oktobar 2007.*

. hospitalsong .

 

u prepunoj sobi chekam ustima

prepunih ukusa pomeshanih mirisa

da prodje da sve iz mene ispari

da istrune smrad

 

nikada nisam bila osetljiva na takve stvari

nikada se zgrazhavala

okretala

sada pokrecem knedle da gutam

silim se svakim pokretom

svesna stvari i stanja oko sebe

u sebi

 

chekam svezhinu jutra da me zapljusne

da me ispere iznutra
da iz pora ispari vonj

*da li mogu da se setim svog mirisa od pre par dana

znam da sam ga volela*

 

da li ce biti drugachije od sada

kada sam svesna promena

sada kada sam osetila smrt

u ustima i nozdrvama

sada kada sam bila tako blizu

njene razdrazhljive neizdrzhljive

prozhdrljive nezasite prirode

raspadnutih tela nagrizhenih organa

zagnojenih rana prolivenih otrova

 

da li smrad isparava iznutra

ili me opkoljava spolja

zatvara hermetichki u strashnu komoru

mirisa ukusa i misli

lezhim i pushtam da me prodje

 

 

 

 

* avgust 2007.*

. glava za brisanje .

sinoc sam izbrisala pamcenje.
prvi put.
nije da je bilo kvalitetno, ali bilo je vrlo intenzivno.
muchilo me je danonocno.
nije stizalo daleko u proshlost,
chak shta vishe nije sezalo ni do godinu dana unazad...
i bilo je i ovako bespotrebno.
osecam se lakshe.
rastereceno.
ne brinem se za proshlost,
znam da ona postoji i nezavisno od mene.
moga pamcenja.
koje i onako nije bilo kvalitetno.

* januar 2007.*

. shetanje bez kishobrana .

ponekad, pozhelim veliku kolichinu srece da me polije po glavi iz vedra neba. .. nikada, u svom svakodnevnom shetanju bez kishobrana se tako neshto nije dogodilo. .. polako, sticajem okolnosti pochinjem da sumnjam u bajke. ..

.kako jeste.

“ za one koji se secaju, vreme nije suvishe dugo.za one koji chekaju, ono je nemilosrdno.” S.Okampo

.. .petak. jutro. avgust. izgleda kao da nekoga chekam. ili neshto. ali nije tako. nije sve onako kako izgleda...chaj je tako vruc.tako crven.tako prija.a muzika je tuzhna. uopshte mi nije lako.chak shta vishe. ne znam shta da radim.ne znam tachno.a ovo jutro je tmurno.chak vishe i nije jutro.sada je proshlo podne ali izgleda kao da je josh uvek jutro. kao shto rekoh, nije sve tako kao shto izgleda. tu sam u pravu.i josh ponegde.ponekad. . ..bolesna sam. zvoni telefon. prekid. ponovo zvoni. neko podizhe slushalicu. i nishta.sve je isto. josh uvek izgledam kao da nekoga chekam. ili neshto. chaj je josh uvek vruc. i crven. i prija. muzika je josh uvek tuzhna. jutro-dan je tmuran .bolesna sam. sve je isto. .. .sinoc sam gledala izvedbu Beketovih Srecnih dana. volim Beketa. voli i on mene. mislim da se razumemo. i on ponekad izdleda kao da nekoga cheka. ili neshto. ni njemu nije lako.uopshte.i on je bolestan... sada se osecam dobro. imam njega. i on ima mene.to mi je dovoljno.bar za sada. tako osecam. prekid. . ..josh jedna cigareta upaljena. gori. ispushta dim. i ja ga ispushtam. izdishem. i udishem. chaj vishe nije topao.ali je crven.josh malo.poshto je vec na dnu sholje. kada nestane, kada prestane da boravi u sholji, pochece na nekom drugom mestu. u meni. i tako sve dok ga sasvim ne nestane.dok ga ne zaboravimo.kao i sve. uostalom . mislim da sam ponovo u pravu.prekid.                                          * avgust 2005.*