*pishibajkepishibajke* chula sam glas kako mi milozvuchno shapuce.
prenuo me je iz bezglasne zachaurenosti jednog jutra koje je mirisalo na zimu.
zima je moje omiljeno doba, tada pustim telo bestezhinski da leluja obavljajuci svakodnevne zadatke.
moje telo ne voli zimu toliko koliko je volim mislima.
nikako ne mozhe da se zagreje, dok mislima prija hladnoca.
ruke poprime svu hladnocu ovog sveta & sve shto dodirnem prozhmem jezom.
toliku kolichinu hladnoce mozhe da nosi kamen.
pomislih kao kada bih morala da se razdvojim od nekog dela tela, organa koji je sastavni deo mene.
nishta posle toga ne bi bilo isto.
dlan bi mi tada ostajao prazan, pust &shirio bi osecaj nelagode po ostatku tela, deo po deo bi se hladio& posipao se jezom.
ostavljala sam ih nerado, spushtala na vremenom prikupljene gomilice rasporedjene bez posebnog reda po mojoj sobi.
nekada sam stavljajuci ruke u dzhepove pronalazila po koji ostavljen da cheka na dan ponovnog dodira& stapanja.
mojoj kratkotrajnoj sreci tada nije bilo kraja.
ali isto tako &nesreci kada bi se trenutak razdvajanja priblizhio.
*decembar 2010.*
prenuo me je iz bezglasne zachaurenosti jednog jutra koje je mirisalo na zimu.
zima je moje omiljeno doba, tada pustim telo bestezhinski da leluja obavljajuci svakodnevne zadatke.
moje telo ne voli zimu toliko koliko je volim mislima.
nikako ne mozhe da se zagreje, dok mislima prija hladnoca.
ruke poprime svu hladnocu ovog sveta & sve shto dodirnem prozhmem jezom.
toliku kolichinu hladnoce mozhe da nosi kamen.
od malena sam osecala privlachnost te hladne povrshi lepo oblikovane& obojene.
na samom pochetku moje posesivne potrage za samo mojim kamenom te spoljnje karakteristike su me privlachile.
sve dok nisam spustivshi jedan poseban na dlan osetila tu kruzhecu energiju po prvi put.
toplota moga tada josh mladog tela zagrejala je ledenu povrsh kamena
& tada osetih kako se toplote preplavljuju, pretachu, izmeshtaju mene u njega& obratno.
stapali bi se u jedno.
kada bi nastupio trenutak kada treba da se razdvojimo, osetila bih neprijatnost,na samom pochetku moje posesivne potrage za samo mojim kamenom te spoljnje karakteristike su me privlachile.
sve dok nisam spustivshi jedan poseban na dlan osetila tu kruzhecu energiju po prvi put.
toplota moga tada josh mladog tela zagrejala je ledenu povrsh kamena
& tada osetih kako se toplote preplavljuju, pretachu, izmeshtaju mene u njega& obratno.
stapali bi se u jedno.
pomislih kao kada bih morala da se razdvojim od nekog dela tela, organa koji je sastavni deo mene.
nishta posle toga ne bi bilo isto.
dlan bi mi tada ostajao prazan, pust &shirio bi osecaj nelagode po ostatku tela, deo po deo bi se hladio& posipao se jezom.
ostavljala sam ih nerado, spushtala na vremenom prikupljene gomilice rasporedjene bez posebnog reda po mojoj sobi.
nekada sam stavljajuci ruke u dzhepove pronalazila po koji ostavljen da cheka na dan ponovnog dodira& stapanja.
mojoj kratkotrajnoj sreci tada nije bilo kraja.
ali isto tako &nesreci kada bi se trenutak razdvajanja priblizhio.
vremenom sam shvatila da spoljne karakteristike ne igraju toliko ulogu u tome kao shto mi se na samom pochetku chinilo.
pronalazila sam ih po obalama reka, mora, u barama, po ulicama, na dechijim igralishtima, grobljima, rasuti delici mene svuda naokolo.
svaki bi mi isprichao po prichu.
svakom od njih ostavila sam trenutak sopstvene toplote.
skupljam ih &sada mada znam da mi je telo sve hladnije.
pronalazila sam ih po obalama reka, mora, u barama, po ulicama, na dechijim igralishtima, grobljima, rasuti delici mene svuda naokolo.
svaki bi mi isprichao po prichu.
svakom od njih ostavila sam trenutak sopstvene toplote.
skupljam ih &sada mada znam da mi je telo sve hladnije.
*dobro znam da vishe ne mogu pisati bajke.
mogu se samo ponekad naterati da zapishem poneku prichu kao shto je ova*
mogu se samo ponekad naterati da zapishem poneku prichu kao shto je ova*
*decembar 2010.*
Нема коментара:
Постави коментар