| *iliti rechi-ptice i cutnja-kavez* | ||
| u mojoj ne-cutnji iliti govoru nema promishljanja, ono je izraz moje nemogucnosti da promishljam. rechi su moj usud. cutnja je krajnje utochishte, njoj pribegavam tek onda kada rechi neizbezhno naprave haos koji mi pomrsi konce-zhivce i iscrpi do kraja moje izgladnelo oslabljeno telo . u njoj se skrivam drhturava, groznichava, sklupchana kao dete dok chekam da me majchinskom ljubavlju oplemeni, napoji i donese dugo trazheni mir. tek shto malo ojacham, znam da cu po sopstvenom nahodjenju, kao i svaki put do sada posrljati, dozvoliti da me rechi svojom lepotom ponovno zavedu, omadjijaju i nagnaju da otvorim vratashca na tom chelichnom cutnjom izlivenom kavezu istkanom od zhelja i nadanja za sopstvenim mirom. za ozdravljenjem. i tako traje moje vechito iscrpljujuce kruzhenje-lutanje. moj unutrashnji nemir u ochajnichkoj zhelji za smirajem ponovo gubi. moje ptice-rechi uvek nadju nachin da prhnu i odlete u nepovrat. sve dok ne padnem mrtva. i tada, znam da cu ih chuti *kada budem ispushtala dushu* kako neprikladno cvrkucu. muchno je to. razmetljivoshcu svojom teraju me na stid. * * * * * * * moja patnja ima izvorishte i ushce. na njenom se izvoru napijam, a na ushcu opijena zaspivam, dok me njen tok bezmalo ravnodushno prebacuje sa osunchane obale na kamene hladne hridine, sve u zavisnosti od toga koliko joj se prepustim. * februar 2011.* |
rechi-ptice hranim mrvicama patnje-cutnje
dok iz dana u dan postajem sve vishe svesna
svojih uzaludnih podviga
ali i dalje ih molecivo negujuci unesrecene.
*mart2011.*
Нема коментара:
Постави коментар