pre svakog odlaska na spavanje svoju dugu kosu rasplitala bi i pushtala je da divlja pada po golim ramenima, rasipajuci joj cvetnu prashinu po jastucima punim samo njima znanih duboko skrivanih tajni koje je samo u snovima oslobadjala, koje je danju u sebi utapala i u kojima se prepushtena gushila.opojni miris sopstvenih chezhnji nosio je duboko na drugu stranu gde su se putevi ukrshtali a ljudi sе sudbonosnim rechima razilazili ili susretali uz slatkast ukus neizvesnosti ponovnog pronalazhenja i razilazhenja.tamo ga je volela svom silinom svog nesputanog bica, usnama punim strasti shaputala je njegovo ime svakome na koga je nailazila, upornim lutanjima za njegovim mirisom tragala je neumorna, na laticama ruzha poruke mu kapljicama krvi ostavljala, njegove bele ruke na sebi snazhno je osecala, sve dok lahorom noshena natrag, budjenjem u ljubavnom zanosu prekinuta, prashinom i znojem ulepljena nije svaki prvi zrak sunca proklinjala zheljna otrovnih zanosnih snova.
posle svakog ustajanja stresla bi sve tragove u kojima bi se mogao prepoznati, vodom bi ga prala sa lica, grudi, ruku i stomaka, pustila bi ga da svakodnevno nestaje u mlazevima, noshen bujicom kojom bi ga spirala.kosu bi divlju sputala, preko svog belog uzdrhtalog tela oblachila bi svoju crnu odecu prosharanu senama proshlih dana i oblaka.ceo dan bi provodila osecajuci kako joj srce kisne, kako truli pod tim slojem vlage koja bi je celu obuzimala. svoj pogled od drugih je skrivala, svoje ruke nikome nije pruzhala, svoj glas od sebe retko kada je pushtala. telo koje je potajno zhelelo da oseti toplinu iz snova kretalo se jezivo hladno pod tim slojem vlage koju je nosilo. snenohodilo je chekajuci da nemilo sunce zadje, da noc u svojoj velichanstvenosti nastupi i da kao i svaki prethodni dan mocno jednim udarcem ugasi, pa da se ponovo oslobodi i preda da je vodi i greje ljubav koja je tada svojim toplim dahom zhivo svu prozhima.
.nekada. nikada.
nekada je posle svakog budjenja bledo lice prao hladnom vodom da bi razbistrio zamucene poglede koje je donosio sa one strane sna na ovaj svet i svaki put kada bi ih preneo otvaranjem kapaka nekakva jezovita sila bi ga obuzimala i chinila ga bespredmetno hladnim.pokushavao je na razne nachine svoje telo osloboditi iz zamki i stega tih dugachkih ruku i morskoplavih pogleda koji su ga chvrstim nevidljivim nitima povlachili natrag u beskrvnu nestvarnost a da to nije znao.njegova podvojena postojanost nanosila mu je nesnosne telesne bolove koje je postojano nosio sa sobom dok je spremao vrele napitke koji bi mu nakratko odagnali jezu shireci se kapilarno po njegovom iscrpljenom telu.njegovi dugi prsti prihvatali bi ochajnu glavu koja je padala smeshtajuci slepoochnice medju njegove ledene dlanove ispushtajuci uzdah koji je odavao dubinu njegove neizrechene sete.
nikada nije saznao njen oblik niti video njen lik prepun senovitih predela iz njegovih najlepshih snova po kojima bi nocima zamishljen shetao gledajuci oblake-ribe kako neobichno lagano prelaze preko crnog gustog nebeskog svoda udishuci miomirise belih latica prosharanih njenim mirisom.nije znao kako se samo neumoljiva plaha sudbina nasladjivala njihovim nocnim-dnevnim telima uzhivajuci u neumornoj tezhnji ka zavrshenom lutanju, ka konachnom predahu, ka prekinutom traganju koji bi se desio onog trenutka kada bi se ta dva izludjena tela prepoznala i pala jedno preko drugog ako bi im ona samo to dopustila.
