znam da se u mnogima od nas negde uspavana
a negde i vishe nego budna& razigrana krije ili zhivi
jedna velichanstvena u svojoj nevelichanstvenosti maga
ona,
koja pognute glave
*da joj neshto lepo, bacheno ili izgubljeno sa plochnika ne promakne*
koja joj je vechito u oblacima,
luta po ulicama gradova-spavaonica dusha.
ona,
koja prati tudje korake-tragove ne nadajuci se previshe da ce je negde odvesti
*poshto intuitivnoshcu svojom zna da hoce*,
pronalazeci usput simbole-putokaze koje nikada ne zanemaruje,
kojima se klanja &smishlja razbrajalice
*koje joj pomazhu kada nije bash sigurna na koju stranu da krene
u danima kada nema vetra da joj putanju pokazhe*
ona,
koja pati &vishe nego shto zna,
koja voli sitnice vishe od svih velikih stvari,
koja se velichina plashi &nestvarno uzmiche od njih u svoje dlanove& dzhepove
koji su puni isharanih papirica,
izmrvljenog suvog lishca& kamenchica,
praha feniks ptica nikad istroshene ljubavi.
*pored toga shto znam da nisam urugvajka &da nikada nisam bila u parizu,
nekako sam se osecala prochitanom& napisanom,
kako posle prvog tako & posle svakog chitanja njegovih magichnih maginih shkolica*
Нема коментара:
Постави коментар